Industrijska revolucija i Božić
“Ali ti si uvek bio dobar u poslu, Džejkobe,” zastajkujući reče Skrudž, koji je sada sve ovo počeo da primenjuje na samog sebe.
“Posao?!” povika Duh, kršeći ruke.
“Ljudski rod je bio moj posao. Zajednička dobrobit je bila moj posao. Milosrđe, milostinja, popustljivost i dobronamernost, sve to je bilo moj posao!”
Božićna priča, Čarls Dikens
Meke veštine, iako ih koristimo kao uobičajenu frazu u poslovnom svetu, nisu nova pojava. Kao što vidimo u jednom od najvećih romana svog vremena, one su bile prepoznate čak i u doba Čarlsa Dikensa, kada je svet prolazio kroz značajne promene.
Surova industrijska realnost vladala je viktorijanskom Engleskom. Industrijska revolucija, brze promene na tržištu rada, migracije stanovništva i ekonomska kriza kreirale su turbulentnu epohu. U XIX veku, dečja radna snaga i njena zloupotreba bile su svakodnevica. Parlamentarni izveštaj iz 1843. godine u Engleskoj, u kom su istražitelji i novinari objavili intervjue s decom iz siromašnih porodica, stigao je i do Dikensa. Mnoga među njima, uzrasta od osam godina, imala su zadatak da guraju kolica s ugljem tokom regularnog jedanaestočasovnog radnog vremena. U intervjuima su govorila o tome krajnje realistično.
Izveštaj nije prikazivao izuzetke, već ustaljenu, redovnu pojavu u britanskom društvu svog doba. Toliko je pogodio Dikensa, da je, za samo šest nedelja, inspirisao nastanak Božićne priče, koja je već krajem te godine izašla iz štampe. Vrlo brzo postala je bestseler bez kog se novogodišnji praznici i njihova popularna kultura u anglosaksonskom svetu ne mogu zamisliti. Skoro dva veka kasnije, nije se mnogo toga promenilo. Danas u Božićnoj priči danas otkrivamo nove vrednosti o sebi i drugima, u skladu s vremenom u kom živimo.
Meke veštine danas
Savremena teorija obrazovanja razlikuje kognitivne veštine od socijalnih i emocionalnih. Relevantna obrazovna istraživanja pokazuju da veštine rađaju veštine, odnosno da ih akumuliraju. Stoga se smatra da investicija u obrazovanje, od doba ranog razvoja pa sve do celoživotnog učenja, izvesno donosi rezultate, na kratkoročnoj i dugoročnoj osnovi. Socijalne i emocionalne veštine tako danas dobijaju sve veću pažnju, kako u okvirima obrazovnog sistema, tako i kasnije, tokom usavršavanja i izgradnje karijere.
One se razvijaju ne samo u školskim okvirima i tradicionalnim sredinama za učenje, već i u porodici i različitim zajednicama kojima pojedinac pripada. Sve one vannastavne aktivnosti, osmišljene u okviru sistema, koje su deo nacionalnog kurikuluma, ali i koje su izvan njega i izvan škole, doprinose razvoju mekih veština.
Dok su kognitivne, odnosno tzv. “tvrde” veštine, lako merljive akademskim ocenama, različitim testovima i ispitivanjima, socijalne i emocionalne veštine nije moguće izmeriti na tako transparentan način. Njih moramo meriti unutar kulturoloških i jezičkih granica, imajući u vidu njihove osobenosti i kontekst.
Kada danas govorimo o veštini komunikacije, emocionalnoj inteligenciji, empatiji, samopouzdanju, timskom radu, u viktorijanskoj Engleskoj mislili su na dobronamernost, ljubaznost, darežljivost, saosećajnost, samokontrolu – vrednosti koje je Dikens zagovarao u svojoj priči o prazničnom duhu. Praznici su Dikensu poslužili samo kao polazište za alegoriju o čovekoljublju i zajedničkom dobru. Božićna priča zato predstavlja jednu od najvećih lekcija o menadžmentu, korporativnom upravljanju i mekim veštinama koje možemo pronaći u svetskoj književnosti, a svakako je prva takva lekcija, s kojom se susrećemo već u radnoj mladosti.
Prvi vodič za meke veštine
Prelomni društveno-istorijski trenuci često budu okidač za nastanak najmonumentalnijih umetničkih dela i velikih ljudskih odluka. Iako je dečija radna snaga na tlu zapadne civilizacije daleka prošlost, poruka koju nam ova priča o njoj šalje toliko je snažna, da odjekuje u publici XXI veka podjednako glasno. Podseća nove generacije čitalaca da se vrednost ne nalazi u akademskom znanju, profitu i uspehu sama po sebi, već u načinu na kojih do njih dolazimo i kako ih primenjujemo.
Suština onoga što zovemo mekim veštinama leži upravo u tim finesama – u načinu na koji upravljam svojim emocijama, kako komuniciramo i kako se odnosimo prema drugima. Kako radimo u timu, kako se odnosimo prema zaposlenima, koje korporativne vrednosti zastupamo, da li imamo dobar odnos sa kolegama, to su sve pokazatelji razvoja naših mekih veština. Dikensov roman zato nije samo podsetnik na čovekoljublje i zajedničko dobro, niti puki romantizovani prikaz istorijskih okolnosti, već pre svega vodič za razvoj veština koje su neophodne u savremenom (poslovnom) svetu.
